да ли сте се икада запитали како је то када те неко други посматра својим оком? да ли сте се икада запитали када неко погледа у вас онако ћудљиво, тајно? шта нам то око које нас види у неком потпуно другом светлу поручује? како на тако једноставна питања долазе тако тешки одговори? свако у свом блиставом бисеру види нешто друго, нешто што га мами или одбија од себе. око је како кажу огкедало душе. а како то? око је једнини преломиви део у човеку који не уме да "лаже". оно баш својим тајним порукама шаље осећања човека, ма колико год она била дубоко скривена у срцу.

погледам десно, па лево, па кренем не могу да се зауставим, руке ми трну а очи блистају, не могу да се обуздају. ходам ужурбано и срце ми брзо куца. обузима ме нека неверица и крећем да вриштим гласно унутар себе. некако не могу да дочекам какав ће исход бити. долазим на суђени део пута где се растају аутомобили. долази он. само благо пролази поред мене. као да не постојим, као да сам дух, и одлази према другој. тада су ми очи биле сломљене у безброј комадића. било је болно за гледање, само сам узела ваздух и.....

у том трену сам се пробудила. очи су ми се црвенеле биле су блоне пуне јада патње туге и још безброј осећања која се до тад нису појављивала у мени.... тада сам схватила да је некад најболније када очи виде нешто што може да уништи цео дух, да га сломи.
жамор који два комада белог порцелана виде и осликају могу да промене страну приче...