I nakon mnogo vremena si tu gde jesi. Baš tu gde treba da budeš. Baš u zagrljaju kom si trebao da pripadaš mnogo pre nego sto si pripao. Možda jer si pripadao nekom drugom, možda jer nisi želeo da pripadneš ikome, ali vreme je to koje te je ipak dovelo do pripadanja onom kome treba pripadati. Nekom ko zna šta se krije iza tvog osmeha, iza odsutnog pogleda, nekom ko vidi kroz svaku tvoju reč i zna da proceni kad ti je potrebno da te pusti da te obgrli samoća, a isto tako zna i kad da se vrati. Neko ko zna svaku tvoju misao. Neko ko je tu kada je mir. Neko ko je jak da bude tu i kroz oluje. Neko čiji zagrljaj nije samo običan zagrljaj. Neko ko je mnogo više od svih drugih, neko pored koga ne postoji niko drugi. Neko ko izmami osmeh na lice. Neko ko čeka budan dok ne stigneš kući. Neko ko jednostavno ume da bude i blag i surov. Drug i prijatelj. Ljubav. I baš sad kada si tu gde si, u tom zagrljaju kom si pripao mnogo pre stvarnog pripadanja, shvataš da nije uvek ljubav ono čime je ti smatraš. Nije uvek ljubav onaj čovek koga tako posmatraš. Shvatiš da, jednostavno, vreme donese samo onog kome pripadaš. A, pripadaš tamo gde zna koliko vrediš. Gde zna šta gubi i gde se baš zbog toga bori i trudi. Gde ume da čeka. Gde nikada, bez obzira na okolnosti, ne odustaje. I ne znaš ni kad, ni kako.. ali pripao si tu gde si, takav kakav jesi. - T. M.